Аутогено (гашење топљењем) — Поступци заваривања

— у народу познато као „аутогено" — је деда свих поступака заваривања. Уместо овде топлоту ствара пламен: гас за сагоревање (најчешће ацетилен) сагорева са кисеоником и при томе достиже преко 3000 °C. Тим пламеном топиш метал и ручно додајеш додатни материјал — потпуно без извора струје.

Зашто баш ацетилен даје тако високу температуру

Пламен је мала хемијска фабрика. Ацетилен сагорева у два ступња: прво се разлаже на и водоник и сагорева са доведеним кисеоником — тада настаје светлећа прва зона сагоревања, унутрашњи конус. Иза ње остатак сагорева са кисеоником из околног ваздуха. Управо то двоступно сагоревање чини пламен тако врућим (око 3160 °C) и истовремено тако добро дозираним. Други гасови за сагоревање као пропан постижу мање и греју спорије — за лемљење и предгревање то је довољно, за заваривање топљењем челика ацетилен је мерило.

Велика предност: аутономија. Нема струје, нема боце заштитног гаса, нема електроде са облогом — само горионик, гас за сагоревање, кисеоник и додатни материјал. Поступак ради свуда, и далеко од сваке утичнице.

Пламен је алат — и можеш га подесити

• Неутрални пламен: кисеоник и гас за сагоревање у правом односу, са јасно дефинисаним унутрашњим конусом — за челика.

• Редукујући пламен (богат угљеником): више гаса за сагоревање — за тврдо лемљење и за материјале који не подносе оксидацију.

• Оксидујући пламен (богат кисеоником): више кисеоника — врућ, али оксидујући, само за специјалне случајеве као месинг.

Пламен ти одаје своје подешавање: кратак, оштро ограничен унутрашњи конус значи неутрално, дугачак, рашчупан конус превише кисеоника, мутан, блед конус превише гаса за сагоревање.

Горионик и млазница

Величину млазнице бираш према дебљини лима — премала млазница не даје довољно топлоте, превелика прегрева лим. Заварује се „улево" (танки лимови, горионик гуран у смеру заваривања) или „удесно" (дебели лимови, горионик вучен супротно од смера). Додатни материјал је за челик најчешће нискоугљенични и бакром обложен против рђе.

Четири задатка за која аутогено остаје ненадмашно:

1. Лемљење и тврдо лемљење: суптилна разлика у односу на : при лемљењу топи се само , не и — он остаје чврст. Пламен даје контролисану топлоту тамо где би био сувише груб: бакарне цеви, хладњаци, накит, санитарије, лим каросерије.

2. Резање кисеоником: овде млаз кисеоника буквално сагорева загрејано гвожђе и раздувава га. Лим се прво пламеном доведе на температуру паљења, затим реже чист млаз кисеоника — дебели лим тако економично не сече ниједан други поступак.

3. Поправка и танки лимови: каросерија, олуци, лимарија — тамо где је потребна блага, добро дозирана топлота.

4. Грејање, исправљање и : пламен је и прецизан извор топлоте. Можеш га користити за пре , за исправљање деформисаних лимова или за — задаци за које би био сувише груб.

Цена: велика топлота, много деформација

Пламен уноси топлоту широко — је велика, лим се деформише, а се нагомилавају у целом делу. Зато аутогено код танког лима иде у искусне руке: ко греје док не почне да жари, већ има талас, пре него што је шав готов.

Безбедност је овде ствар шефа: ацетилен је високоексплозиван. Боце никада не користи лежећи, при замени регулатора притиска и сигурносних вентила против повратног пламена ради пажљиво, а при поцинкованих делова настају отровне паре цинка — добро проветравај или користи одсисавање.

Недостаци: спор је, унос топлоте је велик (много деформација), а квалитет шава никада не достиже онај код поступка са електричним луком. За носеће конструкције аутогено је зато данас углавном потиснуто — али као занатска техника и за лемљење остаје незаменљиво.