Болцно заваривање — Поступци заваривања

(DIN EN ISO 4063 број 78) решава свакодневни проблем: како да трајно причврстиш навојну болцну, клин или главасту болцну на лим или носач, а да не бушиш и не нитнујеш? Одговор: кратким, прецизним у делићу секунде.

Овако то иде — два начина паљења:

• Паљење врхом: Болцна има мали врх. При наслањању кроз тај врх протиче велика струја кратког споја, врх одмах испари и запали . Болцна се при томе мало подигне („подизање“) и након затаљивања утисне у купку.

• Паљење подизањем са пилот-струјом: Слаби помоћни лук се прво запали, затим пиштољ подигне болцну, протиче главна струја и болцна урања у купку. Чистије и лакше контролисано — стандард за веће болцне.

Код већих болцни користи се керамички прстен (): он обликује шав око болцне, држи купку на окупу, штити је од атмосфере и даје чист, уједначен шав. После само се откуца.

Припрема је битна: Површина мора бити чиста и без , рђе, уља и боје — иначе постаје немиран, а спој порозан.

Предности:

• Изузетно брзо: Болцна је на месту за мање од секунде — идеално за серије и дугачке носаче са много болцни.

• Није потребно бушење: Лим остаје неозлеђен, спој је споља заптивен и са задње стране невидљив.

• Приступ само са једне стране: За разлику од шрафљења, потребна ти је само предња страна.

• Чврсто и поновљиво: уједначено и машински поновљиво.

Недостаци: Болцна мора стајати под правим углом у односу на радни комад, дебљина лима мора одговарати величини болцне (претанак се прогори), и потребни су специјални апарати за болцно заваривање. За контролу квалитета најчешће је довољан тест савијањем: болцна се савије — ако се спој не отвори, држи.

Примена: главасте болцне у челичним и мостовним конструкцијама (спојне летве на носачима), израда апарата, бродоградња, причвршћивање изолације, кабловске полице и свуда где навојне тачке морају брзо и заптивено на лим.