Боје попуштања
Боје попуштања су танки обојени оксидни слојеви који настају на чистом челику при загревању. Мајстори за алат по њима читају температуру попуштања — од бледожуте на 200 °C преко љубичасте до сиве на око 400 °C.
Када загрејеш голи челик, на површини се ствара танки слој оксида. Толико је танак да се светлост ломи на њему као на мехуру од сапунице — и у зависности од дебљине слоја, светлуца другом бојом. То су боје попуштања и оне су одличан алат: дебљина слоја директно зависи од температуре. Ко полако загрева голи алат, види како боја путује по површини и може једноставно да очита температуру попуштања.
Боје попуштања
Овако читаш скалу: бледожуто на око 200 °C значи високу тврдоћу (ножеви, штанце, сечива). Сламнатожуто до златножуто око 220–240 °C је класика за резне алате. Љубичасто и различак плаво на 300–320 °C значе већ осетно мању тврдоћу, али већу жилавост — то је подручје за опруге и жилаве делове. Од сивоплаве и сиве (преко 350 °C) челик је меко попуштен.
Две замке: прво, ово ради само на голој, чистој површини — на или рђи нећеш видети боје попуштања. Друго, не мешај: боје на шаву од нерђајућег челика су нешто друго — тамо промена боје показује колико је шав оксидирао и колико је изгубљено.