Метода дифракционог времена пролаза
Метода дифракционог времена пролаза мери време које ултразвучни таласи проведу дифрактујући на врху прслине. Прецизно утврђује висину и дубину грешке независно од рефлексивности.
Физичко-хемијски механизам деловања
Код методе дифракционог времена пролаза раде две сонде једна према другој, једна емитује, једна прима. На врховима прслине ултразвук се не одбија, него се дифрактује, и ти дифрактовани таласи путују до пријемника. Из разлике времена пролаза између сигнала горњег и доњег врха прслине апарат израчунава дубину и висину грешке. Зато што метода користи дифракцију, а не ехо, скоро је независна од тога колико је површина грешке повољна према зраку.
Металуршки значај и ризици при заваривању
Управо у томе је предност у односу на класичну ехо методу: стрмо постављена прслина која слабо рефлектује ипак се пронађе. Зато се метода користи код високо оптерећених шавова и тамо где је битна процена напредовања прслине. Њене границе су непосредно под површином и на корену, јер тамо сигнал емисије и сигнал задњег зида прекривају приказ.
Радионичка пракса и упутства за рад
Фреквенција испитивања, угао сонде и растојање зависе од дебљине зида и материјала, уобичајено је неколико мегахерца. Таласна дужина се не подешава, она произлази из фреквенције и брзине звука: при 5 МХз у челику износи око један милиметар, и ситније од тога не може се разлучити. Пре испитивања апарат се подеси на референтном телу са познатим грешкама, а површина мора равномерно да прима сонду. Да тумачи резултате сме само ко је за то квалификован.