Дезоксидација
Дезоксидација везује растворени кисеоник у металној купци за елементе са јаким афинитетом према кисеонику као што су силицијум, манган или алуминијум. Ови оксиди излазе на површину и издвајају се као шљака. Без дезоксидације настају поре и крути укључци у шаву.
Физичко-хемијски механизам дејства
У течном челику кисеоник је растворен у атомском облику. При очвршћавању растворљивост кисеоника нагло опада. Кисеоник жели да изађе као гас или се спаја са гвожђем у гвожђе-оксид. Оба начина оштећују шав. При дезоксидацији додају се елементи са већим афинитетом према кисеонику, као што су силицијум, манган или алуминијум. Ови елементи одмах везују кисеоник као чврсте или течне оксиде. Оксиди излазе на површину због мање густине и уклањају се као шљака. Тако у челику скоро да не остаје слободан кисеоник.
Металуршки значај и ризици при заваривању
Без довољне дезоксидације при очвршћавању настају гасни мехури. Ове поре слабе шав и могу довести до цурења. Истовремено настају тврди, крути оксидни укључци који делују као зарези и смањују жилавост. При динамичком оптерећењу такви шавови рано пуцају. Превише средства за дезоксидацију је такође штетно: вишак силицијума или мангана помера структуру ка већој тврдоћи и може подстаћи вруће прслине.
Радионичка пракса и упутства за поступање
Практичари бирају додатни материјал према основном материјалу и површини. За нелегирани челик узима се жица или штапна електрода са довољно мангана и силицијума (нпр. G3Si1 са 1,5 % Mn и 0,8 % Si). Код зарђалих или окамењених лимова повећава се удео дезоксидације или се ивица шава претходно механички очисти. Шљака се мора потпуно уклонити после сваке промене слоја да се не би заробили оксиди.