Испитивање тврдоће
Испитивање тврдоће утискује испитни узорак дефинисаном силом у површину материјала. Из величине трајног утиска добија се вредност тврдоће. Тако се при заваривању препознају опасна отврднућа у зони утицаја топлоте, која указују на крти мартензит.
Физичко-хемијски механизам дејства
Дијамантски или тврдометални узорак продире под утврђеном испитном силом у површину. Материјал пружа пластични отпор продирању. Што је структура тврђа, то је утисак мањи. При заваривању обично се мери по Викерсу (HV10). Ова метода ради са дијамантском пирамидом и испитном силом од 10 килопонда. Мерљива вредност тврдоће настаје директно из дужине дијагонале утиска. Поред Викерса уобичајени су Бринел и Роквел, али за заварене спојеве најбољи је Викерс HV10, јер утисак остаје мали и може се циљано поставити у уску зону утицаја топлоте.
Металуршки значај и ризици при заваривању
После заваривања шав се хлади. Пребрзо хлађење ствара у зони утицаја топлоте тврди, склони прслинама мартензит. Испитивање тврдоће открива такве зоне. Вредности преко 350 HV10 сматрају се критичним код нелегираних и нисколегираних челика. Тамо прете водоником изазване хладне прслине. И сувише мека зона може указивати на омекшавање услед попуштања, посебно код побољшаних челика.
Радионичка пракса и упутства за рад
За квалификацију заваривања по норми испитују се најмање по три утиска у металу шава, у зони утицаја топлоте и у основном материјалу. Површина мора бити равномерно брушена и без окујине. Мерне тачке леже 0,5 до 1 mm поред линије топљења. Ако је вредност тврдоће изнад дозвољене границе, заваривач мора да повећа унос топлоте, повиси температуру предгревања или спроведе термичку обраду након заваривања. Затим поново испитати.