Површинска тврдоћа
Површинска тврдоћа је највиши степен тврдоће на ивици радног предмета, настаје термичким или термохемијским поступцима и утиче на понашање под механичким оптерећењем.
Физичко-хемијски механизам деловања
Површинска тврдоћа настаје због распореда атома у горњем микрозрну. При повишеној температури и посебним хемијским условима, ти атоми могу да се организују у тврђу кристалну решетку, што повећава тврдоћу.
Металуршки значај и ризици при заваривању
Висока површинска тврдоћа може боље да заштити радни предмет под механичким оптерећењем. Међутим, може довести и до прслина ако је разлика у односу на тврдоћу језгра превелика. Поред тога, утиче на обрадивост и заварљивост материјала.
Радионичка пракса и упутства за поступање
Да би се постигла оптимална површинска тврдоћа, тачно контролиши температуру и време обраде. Код челика са високим садржајем угљеника (нпр. HSS) треба скратити време хлађења после заваривања да би се избегле прслине. За мерење користи Роцквелл тврдомер или Бринелл пробу тврдоће.